Danas sam samo tako raspoložen za kuvanje, jer sutra nam dolaze gosti koje jako volim i poštujem. Kada sam se preselio u Zagrebu i dok još nikoga nisam poznavao slučajno sam upoznao tu prijateljicu. Preko fb smo se upoznali i razgovarali smo o nekom njenom problemu koji ju je tištio, a nakon toga smo se našli na kafici i od tada se porodično družimo.

Kako se nismo skoro videli, što zbog posla, što zbog Kovida 19, reših da ih iznenadim ekstra gozbom. Pored čorbe od više vrsta gljiva koju ću sutra napraviti u vreme kada trebaju stići, a danas ću krenuti sa nečim slatkim, treba mi dva dana da ga napravim, a završni tač će biti pred njima neposredno pre posluženja, to će biti odlično iznenađenje. 

Nedavno sam pravio ledenu šumsku čaroliju, recept možete pronaći u nekom ranijem blogu, i bio sam jako zadovoljan ukusom tako da ću ga sada napraviti, u nešto izmenjenoj kombinaciji. Umesto šlaga ja ću koristiti belanca koja ću na kraju spaliti brenerom a kupio sam ga nedavno i još ga nisam isprobao tako da sada imam prilike. 

Dok sam se spremao početi raditi kolač primetih neku nelagodu, neku tremu. I dok sam o toj tremi razmišljao shvatih kako skoro uvek kada neko jelo spremam po drugi put imam tremu, a kada prvi put nešto spremam ja je nemam. Tada shvatih kako sam upao u jedan obrazac, koji mi se ne sviđe i ne podržava me, tako da reših da poradim na njemu tako da ga promenim a tu će mi pomoći NLP.  A zašto ovo pominjem, razlog je ono što sam sutradan pročitao u postu moje dobre prijateljice Kate Vuletić koja ima izvrstan blog Katin špajiz, koja je napisala da ima isti problem kao i ja. To je da kada pravimo po drugi put neko jelo imamo tremu. To mi je bilo tako simpatično pa rekoh da podelim ovo iskustvo, a možda i vi imate slično.

 Danas sam uspešno napravio osnovu kolača, ledenu kremu sam skuvao, prelio preko keksa, stavio gljive i ostavio ga u frižideru da se hladi do sutradan. Sutradan sam umesto šlaga umutio belanca od 3 jaja koja i ovako kao višak ostaju po receptu. Belanca sam prvo umutio u čvrsti sneg sa dodatkom 1 kašike šećera u prahu, a onda sam 2 kašike šećera sa pola kašike vode zagrejao tako da se šečer dobro rastopi. Kada je šećer rastopljen i ukuvan dodavao sam ga uz neprestano mućenje po malo u na pola već umućen sneg od belanca.

Ovakvom kombinacijom sam dobio čvrsti sjajni i svilenkasti šne kojeg sam grubo premazao osnovu kolača, (keks, ledenu kermu i gljive). Grubo namazan belanac sam oblikovao kašikom, pravio male vrhove koje sam neposredno pre služenja spalio brenerom da porumene.

Za večeru sam spremio jednu čorbu od sušenih vrganja, trubica, svežih lisičarki, bukovača i ježevki. Klasična čorba, koju sa započeo tako što sam na malo ulja upržio malo praziluka, izrendane šargarepe i celera. Zatim sam dodao gljive, toplu vodu, začine, zakuvao i na kraju začinio sa malo pavlake. 

Supruga je umesila svoj domaći hleb koga često pravi, tako da je sve bilo vruće, jako ukusno i za kraj sve smo zasladili ledenom šumskom čarolijom.

Završni tač desertu je bio prava stvar, atraktivno i interesantno je bilo spaljivanje belnca da dobiju prefinu braonkastu boju. Naravno da smo ostali dugo u noć, pokušavajući da ispričamo jedni druguma sve što nam se u međuvremenu dogodilo…